Zašto smo izgubili veru u sebe?

Osećaj lične vrednosti prostim jezikom rečeno, znači da li mi smatramo da zaslužujemo sve lepo što u životu može da nam se desi ili što nam se već dešava. Možda deluje trivijalno i čini da se zapitate da li je moguće da iko misli da ne zaslužuje da bude srećan i iznenadili biste se odgovorom. Jedno je što svi mi pričamo sebi i drugima, a nešto sasvim drugo ono u šta zaista verujemo i šta pričamo sebi kada uveče legnemo i ostanemo sami sa sobom i svojim mislima.

Razlog tome je što su neke stvari i uverenja duboko urezane u našu podsvest. Na osnovu iskustava koje smo imali, od najranijeg detinjstva, pa do sada, mi smo formirali svoja uverenja, karakter i ponašali se u skladu s tim. Poznajem solidan broj dovoljno hrabrih ljudi koji su kopali duboko po svojoj prošlosti i otkrili jedan događaj koji je pokrenuo lavinu drugih, negativnih stvari koje su se nadovezivale jedna na drugu. A taj događaj se odigrao u vrtiću, ili u jako ranom detinjstvu.

Deca kada se rode, nemaju unapred formirana uverenja da nešto mogu ili ne mogu da postignu, da neke stvari zaslužuju ili ne zaslužuju. Svi se rađamo isti. A opet, što više rastemo i sazrevamo, sve smo različitiji jedni od drugih. Ipak, to naše prazno platno koje smo dobili na rođenju je u jednom trenutku moralo da počne da se boji i popunjava. Ono što se često dešava je da se ne posvećuje dovoljno pažnje tom samom početku koji predstavlja temelj za sve što dolazi posle. Dete koje raste u porodici gde postoji nasilje, počinje da boji svoje platno u tom tonu i nasilje shvata za normalno. Takvo dete ima veće izglede da bude nasilno prema drugoj deci u školi ili vrtiću. Dete čiji su se roditelji razveli doživljavaju kao normalno da će ih ljudi u njihovom životu napuštati. Ne mali broj te dece protumače celu situaciju kao da su oni krivi za razlaz roditelja. I oni počinju da boje svoje platno verujući da nisu dovoljno dobri i dovoljno vredni.

Prilično loš temelj, zar ne? Kada se na temelj koji kaže da nisi dovoljno dobar i vredan, nadoveže neka loša ocena, odbijanje simpatije ili neki sličan neuspeh, onda se ide ka formiranju sve dubljeg uverenja da osoba nije dovoljno dobra i da samim tim ne zaslužuje lepe stvari.

To je onaj tip ljudi koji, čim oseti neku sreću, nešto lepo, ili makar nasluti šansu da nešto lepo može da se desi, počne da sabotira celu stvar. Ceo život kuka kako ne može da nađe devojku i kada je nađe on je ostavi brzo, ili počne da se ponaša kao kreten. Čim oseti da krene da se zaljubljuje on počne da hladi odnos. Kuka kako ne može da nađe posao i kada se otvori prilika on ‘’slučajno’’ zakasni da se prijavi. Jako mu se sviđa neka devojka i kada se smuvaju, od jednom mu postane neprivlačna.

“Ako ja smatram za sebe da nisam dovoljno vredan, a ja se njoj sviđam, onda nešto s njom nije u redu. Uopšte mi nije jasno šta ona vidi na meni. Normalno bi bilo da me odbije”

E, razlog svemu tome je upravo osećaj niske lične vrednosti, odnosno to što, na podsvesnom nivou, mislimo da ne zaslužujemo sve te lepe stvari. Čim lepe stvari krenu da se dešavaju, pali se alarm u mozgu – Alo, ti ne zaslužuješ ovo, počni da sabotiraš! I onda krećeš da uništavaš svaku šansu da se bilo šta lepo iz toga razvije. Sigurno ste se susretali sa takvim ljudima, imali ih kao partnere, ili se možda čak i vi tako ponašali.

Rešenje za to postoji, a koje je? Pratite naredne tekstove…